Dolazi jesen, prosle nedelje je bio zadnji radni dan naseg bazena u ovoj sezoni. Rezimirali smo protekli period sa poslovnog aspekta i veoma smo zadovoljni rezultatima.
Startovali smo sa najnizim platama/satnicama u firmi jer smo bez iskustva u ovoj oblasti. Posao u Americi je strasno bitna stvar tako da smo odlucili da od ovog najobicnijeg sezonskog poslica napravimo nasu odskocnu dasku, zacrtali smo neke ciljeve i resili da im pokazemo sta je "zivotno iskustvo" ;)
Posao spasioca je izuzetno lak ali nikako neozbiljan. Bas smo se tako i ponasali, uvek sa osmehom, puni entuzijazma, zavrsamo sve obaveze tacno, precizno i bar 10% vise od ocekivanog. Nije da nismo ocekivali ;) ali ubrzo su krenule pohvale, menadzer i odbor koji upravlja bazenom su obavestili firmu da su izuzetno zadovoljni nasim radom i da im je drago da smo ove sezone u njihovom timu.
Sve pohvale divno zvuce ali je jos lepse bilo kada smo nakon toga oboje dobili kao nagradu povecanje plate! Paralelno s tim ja sam dobio i unapredjenje u Headguard-a tj. glavnog spasioca na nasem bazenu sto je donelo dodatno povecanje. E sada, to je bila nagrada za dotadasnji rad i trud ali i tako dobra motivacija da nastavimo jos bolje.
Ubrzo nakon toga desilo se ono sto se svaki spasioc nada da se nece desiti nikada - bio sam na poziciji u najdubljem delu bazena gde je daska za skakanje. Kiki, 9-ogodisnja devojcica koja je na slici sa Ivanom u onom tekstu o bazenu, htela je da pokaze drugarima kako je naucila da skace sa daske salto u nazad. Odskocila je i napravila kompletan salto ali kada je trebala da doskoci u vodu udarila je licem u dasku i pala u bazen. Srecom, ostao sam pribran i momentalno skocio sa visokog mesta za spasioce, zaronio za njom i video je kako tone do dna u nesvesnom polozaju. Zgrabio sam je i brzo izronio s njom na povrsinu gde je cekao uplaseni otac a i svi ostali koji su se tu zatekli. Odmah je dosla sebi ali nije znala sta se desilo, nos joj je bio vec natecen a iz usne joj je tekla krv. Par trenutaka nakon toga pocela je da se trese ali to je bilo od straha. Otac je odveo do bolnice na pregled i srecom prosla je samo sa povredama nosa, usne i brade, bez preloma i kontuzija.
E tada sam doziveo ono iz Americkih filmova - kada sam izasao iz vode usledilo je skandiranje i veliki aplauz, klinci su me zvali "Action Man", prilazili ljudi da mi cestitaju na brzini i snalazljivosti, tapsali po ramenu... i tako to :) Od tog dana mi se redovno javljali ljudi koje nisam znao ranije. Sledeceg dana su mi cak neke majke i medalju dale :) Ahhh... kako je lepo biti slavan... pomislio sam da bi trebali da se preselimo u Hollywood ali ipak ostajemo jos neko vreme ovde ;)
Sledeca lepa stvar koja nam se desila nas je zaista iznenadila, Iva i ja smo proglaseni za najbolje spasioce meseca jula u konkurenciji vise od 300 spasioca. Dobili smo neke prigodne nagradice ali sam osecaj je jaci od svega toga. Sve nam je vise bilo zao sto se leto zavrsava, upoznali smo toliko puno ljudi, dobrih, pozitivnih, predusretljivih. Puno njih nas je zamolilo da i sledece leto provedemo s njima. Dobili smo pozive od dosta njih da ostanemo u kontaktu, nekima smo morali da obecamo da cemo stvratiti neki put na veceru, dobili smo strasno pozitivne preporuke za rezimee i sto je najbitnije - prijatelje.
Naravno, zbog svega gore navedenog dobili smo i neprijatelje, one koje boli tudji uspeh. Mislim da nisu vredni pomena ali ne mogu da kazem da mi je zao sto su pocasceni otkazima.
Od ponedeljka je Iva zvanicno bez posla ali je isti dan otisla na prvi intervju, nije bilo po oglasu za potrebne radnike vec po preporuci pa ne znamo sta ce i kako biti. Njen trud se isplatio jer su je i nakon kraja sezone pozvali da radi danas, a radice i subotu i nedelju na bazenima koji jos imaju neke aktivnosti.
Ja sam paralelno sa poslom spasioca radio i kao pomocnik supervizora, najnizi posao u firmi ali nam je donosio dodatne prihode. Ubrzo sam postao pomocnik tehnicara pa sam umesto ciscenja krenuo da servisiram pumpe, filtere i sl. Pre oko mesec dana pozvali su me iz firme na sastanak i ponudili mi posao supervizora, ali posto sam bio zauzet bazenima samo 2 dana nedeljno. Pristao sam na to i dobio jos jedno povecanje plate :) a pre par dana su mi ponudili stalno zaposljenje i to sam naravno prihvatio. Dobio sam "kamionce", Polo majice :) i svoje pomocnike.
E sada, da se razumemo, taj posao je daleko od ostvarenja nasih snova i plata nije nesto ali nam daje jednu sigurnost da mozemo da pokrijemo sve mesecne troskove a to nam je i te kako bitno. To je i razlog manje aktivnosti na blogu ali imacu valjda opravdanje ako kazem da skoro 2 meseca nisam imao slobodan dan ;)
Izvini tata, ja opet na dugacko...
Zurka je trajala od 11 do 14h, bilo je preko 100 pasa ukupno, svakakvih mogucih i svi su skakali i jurcali u vodu kao da se svaki dan kupaju u bazenu. Bilo je smesnih situacija, od velikih trapavih psa do onih najmanjih sa prslucima na naduvavanje i sl. i smesnih pitanja tipa jeste vi istrenirani da spasavate pse itd. A kad mi je prisla zena i zamolila da dobro obratim paznju jer njena kuca ne zna da pliva, jedva sam joj objasnila da ja nisam tu da gledam i pazim pse, vec prvenstveno decu koja ulaze u bazen a ne bi smela i.. naravno da njena kuca kao i sve ostale zna da pliva iako nikad do tad nije plivala.Kad su se svi razisli u bazenu je bilo jedno milion teniskih loptica, o dlakama i zemlji da ne govorim, ali to i onako nije bitno jer bazen vise nije bio u upotrebi. Bitno je da su kuce tog dana srecne otisle kuci, srecne ali umorne, evo sta znaci - "umoran kao pas"
Sve u svemu bilo je zabavno, nesto sto se ne vidja svaki dan i verujem da ce ovo iskustvo puno da nam znaci posebno u daljem trazenju posla kao bitna stavka u rezimeu, zar ne?! ;)))
