Zar vec pocela druga!?

Na danasnji dan, prosle godine, dosla dva pustolova u Atlantu, zbunjeni, zateceni, odusevljeni... u potrazi za americkim snom.Jaka zelja, volja i odlucnost, slaganje, razumevanje i odricanje, mislim da je to sve sto nam je trebalo za ovako nesto. Srecom, sve nabrojano bilo je spakovano u ona tri kofera obavijena najlonom, za svaki slucaj, da nesto ne ispadne u putu ;)
Kada se osvrnemo na protekli period - jako smo zadovoljni uklapanjem, snalazenjem i probijanjem. Daleko od toga da je svako voce koje smo probali bilo slatko, od necega smo se mrstili a od necega je i srce zabolelo ali kada iz toga vec u sledecem trenutku izadjes jaci, pametniji i iskusniji... nema price, vredi.

Necu sada o onome sto smo do sada postigli, stekli i pretekli, bar ne jos ;) Mada, mozemo da kazemo da nam je jedan od najvecih uspeha taj sto smo uspeli da u prvoj godini odemo u Srbiju, da se vidimo sa najdrazima, vratimo i nastavimo jos jace, agresivnije i (verujemo) uspesnije, ali o tome drugi put. Poenta je da prekinem ovu veliku pauzu posle povratka iz Srbije. Vreme leti, obaveze se redjaju i povecavaju a ovde dan i dalje traje samo 24 casa a tako mi treba bar jos jedan preko.

Ono sto smo shvatili za ovih godinu dana je da je Amerika potpuno ista kao na filmu, onom pravom - americkom. E sada, na vama je da u pravom trenutku ukljucite akciju, komediju, dramu ili sta god. Ko nauci da menja kanale kako njemu odgovara uspece ovde 100%.

E dobro je da sam probio led videcete kad' se sada raspisem hehehe :)))
Ponovo radi bioskop!!!
Vole vas i pozdravljaju
Ivana i Igor

Stigli kuci... ili stigli od kuce!?

Mi samo da javimo da smo stigli u Atlantu! Sve je u najboljem redu, leteli odlicno, sleteli jos bolje, stan, stvari, kola - sve na svom mestu, koferi na broju, Ivani usi jos zapusene (sada mogu bezbedno da mrmljam a da ne cuje bas sve ;)).

Idemo mi sada da zavrsimo neke stvari, pojedemo nesto a onda na spavanje. Zavrsava mi se rodjendan a pocinje novi radni dan... aj'mo Jovo nanovo, pa tako sve u krug, kako neko nekada rece - vazno je da se okrece :)

Cim se vratimo potpuno u kolosek bice novog posta i nekih slika iz Nisa, ostajte nam zdravi, srecni i veseli :)

3...2...1...

Mi jos malo pa posli hehe :) Evo vec za sat vremena krecemo na aerodrom a onda oko 6 polecemo, presedanje u Frankfurtu pa odatle za Beograd.
Nestrpljivi smo strasno, jedva cekamo da vidimo sve nase drage osobe a vala posteno smo ih se i uzeleli, pa skoro godinu dana samo se preko monitora gledamo. Idemo da ih malo ugnjavimo i taman pre nego im dosadimo bezimo mi nazad ;) Iva strasno nestrpljiva i evo je parkirala se s koferima ispred vrata.

Nadam se da ce biti vremena za neki post iz Srbije a ako preskocimo onda po povratku. Pozdrav svim dragim nam posetiocima, mi sada zurimo na avion ;)

Kad matori podetinje :)

Imali smo zaista uspesnu zimu sto se posla tice u mojoj firmi pa su resili da nas iznenade jednim radnim-neradnim danom. Nismo imali pojma o cemu se radi, dobili smo adresu gde trebamo da se pojavimo u odredjeno vreme i u prvom trenutku nam nista nije bilo jasno...
Dosli smo na jednu od 57 Laser Quest lokacija u Americi (125 u celom svetu)! Sta je sad' to!? U hodniku su igre tipa stoni fudbal, vazdusni hokej i sl. ali glavna stvar je u centralnom delu. Otvaraju se vrata i mi ulazimo u prostoriju kao iz video igre, okupljamo se oko jednog lika koji nam objasnjava pravila, proceduru i zaklinjemo se da necemo da varamo u bilo kom smislu, svako bira svoj nadimak i dobije neku plocicu... a onda se otvaraju sledeca vrata i ulazimo u "oruzarnicu" :) Svako uzima po jedan borbeni set koji se sastoji od cudnog prsluka i oruzja. Eheheee!!! Pa sto odmah ne kazu, sad je vec sve jasno ;) Svako navlaci prsluk i aktivira oruzje onom plocicom koju nam prethodno dali, cuju se neki cudni zvuci i na displeju oruzja se pojavljuje nadimak igraca. Otvaraju se sledeca vrata, krece odbrojavanje a mi utrcavamo u ogromnu arenu kao iz Quake-a! Hodnici, stepenice, razni nivoi i prolazi, prozori na zidovima i podu... hahaha... svako protiv svakoga sto bi nasi klinci rekli :) Prsluci imaju po jedan svetleci senzor na stomaku, ledjima i ramenima a samo oruzje je peti senzor. Puca se laserom i gadjaju se ostali igraci ali samo u senzore (gadjaj ti gde hoces ali samo senzori ubijaju), svaki nosi odredjeni broj poena ali kada tebe pogode to donosi negativne poene, ceo prsluk vibrira i laser se blokira na par sekundi - taman koliko je dovoljno za onog koji te je "smaknuo" da pobegne :) Samo okruzenje je odlicno odradjeno, fluorescentne boje, dim i specijalno priguseno osvetljenje prave jedinstveni ambijent. Jurcali se mi kao deca po toj areni sve dok nam nije odzvonio Game Over!
Razoruzali se, kompletno znojavi od ratovanja i razocarani sto je gotovo a ono, u stvari, samo pauza za rucak. Stigle nam ogromne pice i podelili nam zasebne izvestaje u kojima se vidi ko ima koliko poena i ko je koga koliko puta i gde pogodio. Posle klope nazad na jos jednu rundu i tek oko 9h stigli kuci. Nisam znao dal' da slazem Ivu gde sam bio il' da joj priznam pa ako mi se smeje - sta da radim, stvarno je bilo interesantno ;)

Evo jos jednog SERTIFIKATAAA!!!

YEEEEEEE!!! :)))
Zeki je vec pustio glas u komentaru a evo i ja da se pohvalim zvanicno, polozio sam za jos jedan sertifikat u oblasti kojom se sada bavim i dobio zvanje CMS - Certified Maintenance Specialist ili u slobodnom prevodu - Sertifikovani Strucnjak Odrzavanja (ili tako nekako ;))
Bilo je to ovako... do ove godine postojalo je zvanje Tech I (Tehnicar 1. stepen) a onda su ljudi zaduzeni za to odlucili da taj trening dopune i izmene shodno novim standardima i prekrstili ga u CMS, izdali su novu knjigu, poducili instruktore i krenuli sa novim sertifikatom. Pocetkom godine smo svi u firmi dobili to obavestenje i ja sam se u startu zainteresovao ali nije mi se bas dopala racunica, trening kosta $600 i traje 3 cela radna dana tako da bih morao da uzmem i neplacene dane sto cifru povecava jos vise. E onda mi pala jedna ideja na pamet, popricam ja sa sefovima i kazem im da sam resio da se dodatno sertifikujem i da nakon toga ocekujem povisicu. Onda oni meni daju kontra ponudu - platice mi firma trening i polaganje, dobijem placene dane za sve to a o povisici da razgovaramo aprila kad krene sezona.
Ja saberem, oduzmem i pristanem :)
I tako... prvi trening i polaganje na nasem jugu, u Atlanti, inace drugo na nacionalnom nivou (u celoj Americi) odrzalo se 10-12 februara u jednom od Best Western hotela. Bilo nas skoro 30 polaznika, tri dana smo proveli tamo na nastavi od jutra do veceri i dobili te nove knjige Service Tech Manual, 4th Edition(koje inace kostaju $500), dorucke, ruckove, neogranicene tople i hladne napitke... i sve bi bilo lepo da nismo morali da ucimo. (Sad moj tata kaze: "E da si ucio tako kad ti bilo vreme!")
Zadnjeg dana nakon nastave dosao kurir ko zna odakle i doneo testove, sedeo svih 90 minuta koliko smo imali za rad a onda sve pokupio, zapecatio i odneo u nepoznatom pravcu. Posto je ovo kao sto sam pomenuo drugo polaganje za ovaj sertifikat u Americi testove drze u strogoj tajnosti tako da ne znamo ni u kojoj drzavi su ih pregledali, samo smo imali informaciju da cemo cekati par nedelja na rezultate.
I pre dva dana stigne meni e-mail sa cestitkom na uspesnom polaganju a za neki dan ocekujem i sertifikat postom.

Eto, ja malo da se pohvalim, a sto da ne ;)

Stize Mart

E ovo je bio najposniji mesec sto se blogovanja tice, preko 20 dana ni reci od nas, priznajemo - krivi smo!
Imali smo nekih obaveza, guste rasporede i zavrsavanje raznih stvari (sad' ja kao trazim opravdanje...). Ja sam bio na dva treninga vezana za posao od kojih mi je jedan uzeo skoro celu nedelju i na kraju sam polagao za jos jedan jos bitniji sertifikat od onog proslog ali i dalje cekam rezultate testa jer je to na nekom visem nacionalnom nivou tako da cu o tome kad, dace Bog, stigne sertifikat ;)
Sve je OK, zivimo, radimo, napredujemo i spremamo se za odmor sa nasim najdrazima :) To se tako priblizilo da imamo jos manje od 10 dana do polaska tako da smo bas euforicni i srecni a znamo da ce to vreme provedeno u Srbiji da nam proleti ali onda ide ona druga faza - ocekujemo nase ovde da nam redom uzvracaju posetu ;)
Imamo jos par bitnih stvari da zavrsimo ove nedelje, registrujemo jedna kola, namirimo neke troskove unapred, pozdravimo se s kolegama i onda skakanje po koferima da se zatvore pa na put. Od naseg plana da putujemo samo sa rucnim prtljagom ili eventualno jednim koferom naravno nema nicega, plasim se da ce biti vise stvari nego kad smo dosli. Pomislice na carini da snabdevamo neku prodavnicu igracaka, garant.
A od kad smo kupili karte, decembra, ja nisam ni skoknuo do Lufthanse, pre par dana nam to palo na pamet i odusevili smo se kad smo videli da su nam sedista za prekookeanski let razdvojena!!! U stvari, jesu to dva sedista za redom ali sa razlicitih strana prolaza, srecom bila jos samo 2 spojena pa smo odmah zamenili, ala bi to bilo iznenadjenje nakon ukrcavanja.
Jos se nadam da ce nas vreme posluziti u Srbiji mada ni to nije nikakav uslov, kako bude bilo - bice nam predivno :)
Ovo je bilo samo kratko javljanje da je sve u redu pa do sledeceg kucanja, obecavam za par dana ;)

Vesnici proleca

Nekome su to visibabe, nekome miris komsijske kuhinje koji dolazi kroz otvoren prozor a nekome prepoznatljivi zvuk mocnih dvotockasa. Jedan od dogadjaja koji uvek kod mene izazove prijatnu jezu je susret sa grupom motorista, ali onih pravih na Harley Davidson, Indian i slicnim motorima. Nekome su odvratni, gadni ili opasni ali ta kombinacija starog gvozdja, crne koze, jeans-a i brundanja masine je meni nesto jako interesantno. Sezona motora je od kraja zime pa do pocetka iste mada je ovde na jugu to drugacije, zima nije ona prava i duga tako da se cele godine vidjaju motori. Ipak lepo je videti otvaranje sezone u stilu koji se poslednjih par godina moze videti i u Nisu. Grupa motorista krstari gradom i na tom putu im se prikljucuju svi ostali (koji uspeju da upale motor posle zimskog sna :)). Voze lagano i ponosno sto celom dogadjaju daje posebnu notu, pozdravljaju ih ljudi u prolazu a i oni otpozdravljaju sa motora. E bas to mi se pre par dana desilo i ovde, u Americi! Vozim ja svoje kamionce nekim delom Atlante i u trenutku zacujem dobro poznato brundanje koje se polako priblizava i postaje sve jace i jace! Pogledam u retrovizor a iza mene se automobili pomeraju u levu i desnu stranu ostavljajuci jednu traku slobodnu za grupu lokalnih motorista! WOOOW!!! Pomerim se i ja u desnu traku i usporim a oni poredjani u cik-cak formaciju krenu da prolaze pored mene, masu i pozdravljaju :) Jaooo... gde mi je mobilni... brzo slikaaaj... samo sto mi nije kroz prozor ispao. Straaasno dugacka kolona motora a na zacelju dva kamiona oblepljena Harley Davidson nalepnicama drze traku zatvorenu za svaki slucaj. Eh... moje zelje moji snovi ... oduvek sam zeleo da posedujem jednu lepu "Harlejku". To mi je sada mnogo realnije i moguce ostvariti ali dosla su neka druga vremena, godine i obaveze. Ali... nikada se ne zna, mozda nekada... kada kupimo lepu kucicu sa viskom mesta u ogromnoj garazi natrci i neki Harley, ako ne za mene a ono za mog batu Miketa kad dodje da ima sta da vozi ;)
...
I mislim da na ovu temu dobro dolazi onaj stari video klip koji objasnjava neke stvari, bar sto se motora tice :)